ČOKOLADA SA LJEŠNIKOM
Otac, od svojih najranijih dana,
nije mogao da jede slatko.
Gledali smo fudbalsku utakmicu
kada mi je ispričao da je
u djetinjstvu pojeo rahatlokum,
i toliko mu se smučilo
da nikada više nije okusio
bilo šta što slâdi.
Kada se vraćao s posla,
na ramenu je nosio lubenicu za nas,
ne i za sebe.
Kada je sa pijace vukao jabuke
i narandže i breskve,
teglio je za nas,
ne i za sebe.
Kada nam je komšija ponudio
da odemo u njegovo selo i da
slobodno otresemo šljive
za slatko i pekmez,
tresao je za nas, ne i za sebe.
A kada je donosio iz Bugarske
čokolade sa lješnikom,
donosio je i za nas i za sebe.
U pomalo svečanoj atmosferi,
otvorio bih čokoladu i odlomio red
koji bih pri dnu omotao
srebrnkastim papirom.
Polako bih jeo, dobro pazeći
da ne pojedem zrna lješnika.
Valjao bih u ustima lješnik,
zamišljajući da je moja nova lopta
koju još nisam isprobao u parku.
Valjao bih ga sve dok s njega ne isisam
i poslednji trag čokolade,
sve dok ga ne izližem
tako da se cakli.
Onda bih, s braonkastim tragom na usni,
na očev dlan, jedno po jedno,
stavljao zrna lješnika
koja bi on zamišljeno grickao,
kao najveću poslasticu.
MODEL ŠUME
Jugovina pleše šumu.
Skladno njihanje četinara
mišolovka je za tvoje oko.
Potrebna ti je trivijalna promjena.
Ulaziš kod frizera.
Izlazite ispred salona.
Pokazuješ mu kažiprstom
preciznu stepenastost šume,
govoriš mu, zbunjenom:
onako da me ošišaš.
