SLIJEPCI ISPIJAJU POSLEDNJU ČAŠU
Samo da nije bilo tih prokletih ruža. Stvari bi se možda drugačije odigrale.
Glas o tom čoveku je stigao do nas mnogo prije njega samog, i čim smo ga videli na vratima, među stotinu ostalih duša što su se tiskale da uđu – znali smo da je to on. Mi, konobari, stojali smo oko njegovog stola, laktova naslonjenih na ramena onih do nas, tako zatvarajući krug. Sedeo je pognute glave, pritisnut teškim mislima, naslonjen na krupne šake pune ožiljaka. Gusti oblaci duvanskog dima su sakrivali duboke bore njegovog čela. Posmatrao sam njegov oštećeni kažiprst koji kao da se krio u sijedoj, rijetkoj kosi. Oštri vrh slomljene kosti urasle u meso osakaćenog prsta, pomislih, bitan je detalj koji ću preneti Starom. Najednom se uspravi u stolici i mi poskočismo, blago, kao talas nošen vetrom, da bi se odmah zatim opet vratili u prvobitne položaje, privučeni njegovom gravitacijom. Odjednom se dvadeset naših očiju susrete sa njegovim jednim. Položio je ruke ravno na sto, blago raširio prste, onda ih premestio na sredinu okrugle površine. Kao osuđenik. Mi – njegovi sudije: tihi, oborenih pogleda, blagi. Rukom rasteruje dim koji se u spiralama gubi ka svetlosti plafona. Zanimljivo mi je kako se sive niti obavijaju oko oštećenog prsta. Onda je opet postavlja na isto mesto, raširenu, bezopasnu, rezigniranu. Primećujem blagu rastrojenost u trzajima njegovih prstiju. Spreman je. Naginjemo se, svi istovremeno, sasvim, postajemo jedna svijest, jedne oči, jedne uši, udišemo duboko i držimo dah dok slušamo njegovu priču: “Tek sam počinjao.” Hrapav glas. Pauza. Odsutan pogled koji gleda kroz nas. Ne dišemo, ne trepćemo. “Na mislima su mi bila samo očeva očekivanja. Znao sam da ih ne mogu ispuniti.
Znao sam da ne mogu zameniti rupu u njegovom srcu koju su neuspesi moje braće ostavili za sobom. Ipak, nevidljivi teret je lebdeo nada mnom, stalno. Znao sam da prema meni neće biti pokazana milost. Već prvog…”
Naglo je zastao. Opet je klonuo.
Izmaknusmo se, ispravismo, i duboko udahnusmo, kao jedno biće, deset nas, konobara. Razmijenismo poglede, mi, koji smo sačinjavali obruč. Nije morao da nam kaže šta je tek počinjao.
Znali smo ko je on.
Znali smo čime se bavio.
Znali smo i njegovu priču.
I njen završetak.
Oči mu se najednom opet razbistriše i primetismo da je spreman da nastavi.
Nagnusmo se nad njegovom mukom, da saslušamo, opet postajući jedna koncentrisana svijest, jedno.
“Otac je imao mnogo neprijatelja kroz život. Uzvraćanja nepravdi i osvete su stalno izvršavane na one oko njega, nikad na njega…”, govorio je sporo i tromo, kao da su mu reči olovne, jedva izlaze i gube se negde u gustom dimu.
“Gosti!”, viknu Stari.
Trgosmo se, tok olovnih riječi prestade i obruč nas desetorice opet beše raščlanjen na pojedinačne svijesti, svaka obuzeta svojim zadatkom. Požurismo svako na svoju stranu.
Polako priđoh Starom, čas gledajući goste na desnoj strani, čas one na levoj. Ljudi su ćutke ispijali svoje kafe, vukli poslednje plamenove već istrošenih cigareta i muljali razne prazne riječi po ustima.
Naslonih se na šank. Pogledah gde devetorica ostalih dočekuju nove goste, raspoređuju ih, odvode do stolova i poklanjaju im osmehe.
Stari me pogleda na sekundu, onda se vrati crtanju. Sedeo je u ćošku šanka, zasukanih rukava, okružen istrošenim olovkama i komadima grafita.
Šankeri su ćutali.
Njegov miljenik sam, među desetoricom. Zbog toga trpi moju radoznalost. Shvatio je moju želju. Podigao je papir, okrenuo ga i pokazao mi dosadašnji napredak.
Sve je bilo tu, u jednostavnijem obliku: oštećeni prst, sijeda kosa, lijevo oko gleda, desno prazno, crno kao kakva duboka i nepoznata jama, čelo kao suva, ispucala zemlja.
Vešta ruka Starog.
“Ponesi mu da pije.”, reče Stari.
Onda mi je rekao tačno i precizno šta da ponesem – kakvu kafu voli i pije taj čovek.
“Posle mu ponesi da jede.”, dodao je Stari. Onda je rekao tačno i precizno šta da ponesem, kakvu hranu voli i jede taj čovek.
Utom naiđoše devetorica, jedan za drugim, i Stari svakome od njih reče tačno i precizno šta da ponesu novopridošlim gostima.
“Šta čekate?”, upitao je na kraju.
Šankeri se pokrenuše, i odjednom se čitav restoran aktivira i zabruja.
Stojao je naspram meseca, ruku ukrštenih iza leđa koja su bila okrenuta ka meni. “Mislim da ipak ne mora.”, ubeđeno kaže šanker Gazro, bez okretanja. Njegove riječi se rastapaju kroz hladni noćni vazduh u vidu pare. “Mora.”, odgovaram i klimam glavom, iako me ne vidi. “Ne mora.”, kaže i uginje ramenima. Onda nastavlja: “Što bi čovek morao da uživa? Posao nije tu da se uživa u njemu, već da se radi!” “Obavljaćeš bolji posao ako radiš nešto što voliš.”, odvraćam ja. Vidim da u tami odbija moj stav, negativno klima glavom. “Ne možeš da povezuješ posao sa osećanjima. Šta ako si tužan? Obavljaćeš svoj posao užasno?”, na trenutak se okrenuo tako da sam video njegovo strogo lice iz profila, onda je pažnju opet usmerio na mesec. Nastavio je: “Posao je usluga. Ti dobijaš platu, neko dobija uslugu – u ovom slučaju, hranu, piće, osmeh, riječ utehe. Platu trošiš na stvari koje ti donose zadovoljstva raznih vrsta. Posao je odvojen od osećanja. Radiš isto, bez obzira kako se osećao. To je mehanički proces koji ponavljamo na isti način, ne smije da ima primese naših subjektivnih stavova i osobina.” “Ti dobro znaš prirodu našeg posla.”, rekoh. “Znam. A ti dobro znaš koliko dugo ga već obavljamo. Mi nismo ljudi, mi smo mehanizmi, mašine, koncepti.”, oštro ispriča Gazro. “I opet se držiš svog stava? Misliš li da može da se definiše količina osmeha koja treba da se pruži svakom gostu? Ugao usana, vidljivi zubi?” “Preteruješ. Količina osmeha je dio posla i nema nikakve veze sa onim što se krije iza tog osmeha, bez obzira bilo tu iskrenosti ili ne.” “Da ne uživam u ovom poslu, mnogo bih patio.”, rekoh mu, nešto tiše, već umoren njegovom nepokolebljivošću. “Ne uživam u ovom poslu. Ne patim zbog njega. Apsolutno sam neutralan. To mi omogućava da ga u svakom trenutku obavljam isto, na nivou, po standardu.” Mesec je nestao iza gustih oblaka, onda se opet probio i osvetleo crnu siluetu koja je nepomično stojala ispred mene. Nisam mogao da se pomirim sa njegovim stavom iako sam shvatao delove istine sadržane u njemu. Naš posao nije sažaljenje, ni usrećavanje ljudi. Najbolje ćemo ga obavljati ako smo objektivni, neutralni, odsutni. Tako je najlakše – i gostima, i nama. A znao sam da ne mogu biti takav. Da ne želim. Ćutnja je potrajala. “Šta ako naiđe neki gost koji ti nije drag?”, upitao je Gazro. “Molim?”, poskočih, trgnuo me iz zamišljenosti. “Ako uživaš u svom poslu, to valjda podrazumijeva emocionalnu investiranost. Šta ako naiđe gost kojeg ne voliš?”, upitao je. “Biću profesionalan. Neću mu pokazati netrpeljivost koju osećam.” “Onda nećeš ni uživati.”, zaključio je i opet ugnuo ramenima, kao da priča o sasvim očiglednoj stvari koja meni nekako izmiče. “Hajde unutra. Duga je noć. Ima još dosta smene.”, reče Gazro, sasvim se okrenuvši ka meni. Sad već njegovo lice poprimi malo mekši oblik, kao da je pokušavao neutralisati neprijatnost koju je izazvao svojom tvrdoglavošću. Nisam mario, niti zamerao. Otvorismo vrata i hladni noćni vetar jurnu unutra, niz stepenice. Rasterao je duvanski dim i otkrio mi desetine gostiju. “Nisi u pravu.”, na kraju rekoh Gazru, dok smo ulazili, zajedno gledajući kako gosti popunjaju njihova unaprijed određena mesta. “Svi će gosti biti usluženi.”, govorio je visoki Ago, provlačeći se kroz gustu masu stolova i ljudi. Iznad glave je nosio kafe i pića. “Svi će gosti biti usluženi.”, ponovih tiho. Istina je. Svi će biti usluženi u odgovarajuće vrijeme, ni prije, ni kasnije. Svako će dobiti tačno ono što ga sleduje, ono što mu je određeno pre nego je i ušao kroz ova vrata. I svi će, nakon što su popili, pojeli i rekli sve – otići. Gazro se vratio u šank. Stari klimnu glavom kada nas vide, bez skretanja pogleda sa portreta koji je trenutno izrađivao. U tom trenutku čuh glasno lomljenje stakla i porcelana. Okrenuh se i vidoh gde Ago stoji praznih ruku, među gostima, a pred njegovim cipelama behu izlomljene čaše i šolje koje je ispustio. Gledao je u malu devojčicu koja tek beše ušla u restoran, nepomičan. “Nisi u pravu.”, rekoh šankeru. Gazro je ćutao. Gledao je u ručke aparata. “Nisi u pravu.”, opet ponovih. Ćutao je. Stari mu reče tačno i precizno šta da spremi devojčici. Šanker bez riječi prionu na posao. Gledao sam ga i nisam mogao razaznati prisutnost bilo kakve emocije, iako sam verovao da postoji. Stari je prišao devojčici, pomilovao je i uz jedva vidljivi osmeh izgovorio nekoliko riječi.
“Očeva želja me držala tu silom, dok njegovi neprijatelji nisu dozvoljavali da napredujem. Tako sam bio u nekom bezizlaznom limbu, a sukob koji je bio van mog shvatanja i čiju sam razornu veličinu tek nazirao se lomio preko moje glave.”, govorio je monotono. Bio sam nagnut nad njegovim stolom. Gledao sam ga pravo u oko. Oko kao da je gledalo kroz mene. Tek kad bi zastao da napravi pauzu, postao bih svestan mnogobrojnih zvukova što su ispunjavali restoran: galame gostiju, ponavljanje narudžbina, konobari koji jedre između redova stolova. I olovka Starog koja neumorno dodaje linije na portret Slijepog, crtu po crtu, potez po potez. “Na početku me bilo strah, naravno. Onda sam shvatio da me očeva nevidljiva ruka štiti. Ipak, to mi nije donijelo olakšanje. U početku – da; ali sam ubrzo shvatio da je to kavez koji me drži živim ali mi ne dozvoljava da živim. Posle nekog vremena više nisam ni patio. Shvatio sam da je moj zadatak upisivanja oficirske škole samo plod bolesne mašte čoveka čije sam razloge možda i mogao shvatiti – ali nikad prihvatiti. Tako sam…” Ćutao sam. Nisam hteo prekinuti njegovu tišinu. Nisam smeo pomeriti, ni jednim jedinim mišićem, ni vazduh udahnuti, ni trepnuti. Nisam znao kakav, ma i najmanji pokret, može prekinuti tanku nit njegove naracije. Strpljivo sam čekao nastavak. Nisam čuo pokrete olovke Starog. Znao sam, iako je bio daleko iza mene, da je podigao pogled i da gleda preko ivice svoje sveske. “Tako sam se pomirio sa sudbinom: biću ono što mi drugi odrede, neprijatelji mog oca, nikad neću biti ono što je on naumio, čak i kad bih bio – ne bi promenilo ništa, ostao bih ponižen, funkcija, alatka, čovek bez izbora-” “Ne bi promenilo ništa.”, ponovih za njim, tiho, sasvim nesvesno ga prekinuvši. Slijepi ućuta. Shvatih šta sam dozvolio sebi i trgnuh se. Oko mu se razbistri i po prvi put nam se pogledi susretoše direktno, i, kao da se probudi. “Te noći sam prvi put ubio.”, reče i ućuta, kao česma čija voda naglo presuši, potone u zemlju, bez nade za povratkom. Uspravih se, pogledi nam se raspletoše, i krenuh ka drugim gostima, a vid mi se pomuti i muklo zujanje mi se zaglavi u ušima.
Ago i ja smo držali otvorenim ogromna dvokrilna vrata da bi naizgled beskonačna povorka gostiju ušla. Ubrzo su gornji spratovi bili popunjeni. Osmorica ostalih su vodili grupe do određenih stolova. Stari je skicirao stotine gostiju koji su ulazili: onaj koji je bio sa njegove lijeve strane mu je dodavao zarezane olovke, onaj koji je bio sa desne strane je uzimao završene skice i sklanjao ih. Debeli slog papira se tanjio, i baš kad uđe poslednji gost, Stari na zadnjem papiru olovkom ostavi crne tragove: oblik lica, pogled, nos, usta, uši, kosu. Stari se vrati u šank i sede na svoje mesto, a u krilu mu behu stotine lica. Položio je dlan na slog papira, kao da ih štiti. Drugom rukom je, suptilnim pokretom, pokazao da uslužimo goste. Išao sam pored desetina ljudi koji su se smestili na prvom spratu i slušao narudžbine koje sam dobijao od tih gostiju sjajnih lica, poput dece vesele zbog mogućnosti sopstvenog izbora. Svi će gosti biti usluženi. Šankeri su izdavali narudžbine, mi smo ih nosili. Gosti kao da su sanjali, kao da su bili u nekom dugom snu bez kraja, tako su izgledali, opijeni atmosferom koja ih je držala u krilu. Prišao sam do šanka da ponesem još jednu turu porudžbina. Zastadoh kad vidoh Starog u ćošku šanka. Crtao je sebe. Posmatrao je odraz svog grubog lica u deformisanom staklu izloga koje ga je raščlanjivalo na dva izraza. Prvo se pomerao ulevo – tad bi se oba lica stopila u jedno, lijevo, onda se polako pomerao udesno – i tad bi se staklom razdvojena lica spajala u drugo lice – desno. Bilo je to isto, tvrdo lice, samo ga je zadovoljstvo dobijeno iz ove igre sa samim sobom navodilo da se svaki put u lijevom licu namršti, a u desnom osmehne. Gledao sam te dvije maske, okrutnost i milost, kako plutaju staklom i pretaču se jedna u drugu. Tad se Stari naglo okrenu meni i oba lica mu se spojiše u okrutni izraz, u istinski izraz, pred mojim očima: “Posao.” Klimnuh glavom i vratih se među vesele goste. Sad su gosti završavali sa hranom i polako su se spremali za igranku. Stojao sam. Ago je stojao pored mene. Naša dužnost je bila da stojimo. I da posmatramo goste. Odjednom primetih da nesvesno pevušim pesmu koja je bila puštena na mnogobrojnim zvučnicima raspoređenim po sali. Čuo sam tu pesmu bezbroj puta. Ne znam joj tekst, ali mozak pevuši – sa ili bez prisustva svijesti. Gosti su plesali. Pogledao sam Aga. Nije pomerao. Bio je očaran prizorom, opčinjen muzikom koju je želeo a nikako nije mogao doživeti. Gledao sam lica nepoznatih gostiju, vesela, bezbrižna, zaokupljena samo onima do njih i muzikom što je strujala kroz njihova tijela. Tad shvatih: ljudi su utisci naslagani u mojoj svijesti, razdvajaju se, spajaju, potanjaju u mrak i opet izranjaju. Ne mogu ih upoznati, zadržati, ni zapamtiti. Prolaze kroz mene, ostavljaju svoj utisak i napuštaju za sva vremena. Bespovratno mi se gube i ne mogu da uradim ništa povodom toga. Isto kao ove pesme koje mi se provlače kroz uši, zagolicaju me i nestanu. Okrenuh se ka šankerima. Gazro je posmatrao goste. Izgledalo je kao da ima neki poseban sjaj u očima. Nakon nekog vremena je primijetio da ga gledam. Klimnuo je glavom i blago se osmehnuo. Nikad ne smijemo zaboraviti prirodu našeg posla. Setih se njegovih riječi ispod mesečine. Moj pogled se vrati na goste, pažnja mi se sasvim ispuni stotinama duša što su se uvijale jedne oko drugih, uz osmehe i blagost, zadivljene sobom i onima oko sebe. Ago je bio kip koji je postojao pored mene, sad već sasvim omađijan, i sigurno da smo obojica žarko poželeli da se pridružimo gostima i da na makar trenutak, pa koliko god kratak bio, osetimo to što oni osećaju. Nismo mogli. Gledao sam njihova lica, željan da upamtim što više njih, da nasložim što više detalja i unikatnosti. Ne znam koliko je to sve trajalo. Nije ni bilo bitno. Vrijeme nije postojalo za nas. Nismo znali kad je kraj smene. Ni to nije bilo bitno. Bili smo tu da radimo. I radili smo. A rad nije podrazumevao deljenje zadovoljstva koje je pripadalo isključivo gostima. Istina… Takvo stanje je potrajalo dugo. Sve dok opet nisam primijetio Slijepog, gde sedi sam, pognute glave, u sredini sale pune gostiju koji su plesali, ruku položenih ravno na sto, a između ruku je bila kafa. Tad mi se čarolija razmrska u milijardu parčadi i vratih se poslu. Ago ostade, opčinjen. Negde kasnije tokom noći muzika naglo prestade. Gosti zastadoše, kao po komandi, odjednom. Ćutali su. Stari ustade, protegnu se – i zahvali im. Gazro je izašao iz šanka i napravio nekoliko koraka ka povorci koja je napuštala. “Ne postojiš da bi uživao u svom poslu. Postojiš da bi ga obavljao.”, rekao je Gazro, gledajući u moje cipele koje nisu znale napraviti nijedan pokret koji je treperenje unutar mene htelo izazvati. Ne znam je li me hteo utešiti ili opomenuti. Naslonio je ruku na moje rame i pogledao negde daleko. Na trenutak se složih, okrenuvši se od gostiju koje je izvodio Stari. Gazrova ruka skliznu ali on ostade onde gde je bio. Iznenadni prestanak muzike je stvorio tišinu koja je isticala i najmanji pokret tihih gostiju od kojih se niko nije usuđivao progovoriti. Posmatrao sam lica koja su naglo postala stara, ispijena, upalih očiju, puna umora što se zavlačio u pore i kosti. Kako su izlazili – tako su se i njihova lica gubila, ostajali su samo utisci, neodređeni, kao kolektivna svijest koju ću potisnuti prije nego se vratim poslu. Stari isprati i poslednje goste, pa zatvori vrata. Okrenuo se ka nama. Desetorica nas, konobara, niko ni riječi nije kazao. “Nazad na posao.”, rekao je Stari polako, pa tihe riječi odjeknuše nekoliko puta praznim restoranom, kao da nam više Starih izdaje naređenje sa svih strana. Razišli smo se ćutke. Samo je visoki Ago ostao na sredini ogromne, prazne sale, gledajući za napuštenim otiscima cipela otišlih gostiju, i dalje ne želeći da se pomiri sa stvarnošću – igranka je završena.
Pričao je kao da me poslednji put vidi, bez ikakve rezerve, pošteno. Pričao je kao da se odavno znamo, iskreno, sipajući pomiješana osećanja u moje uši, pretpostavljajući da poznajem i najmanje pojedinosti njegovog karaktera koje će mi omogućiti popunjavanje rupa u naraciji. Stvari su se podrazumijevale. Slušao sam kao da ga poznajem bolje od njega samog. “General Malj me zvao te večeri. Znao sam da ništa dobro ne može proisteći iz toga. Jedan od mojih prijatelja, a tad ih je bilo malo, me još davno upozorio na tog čoveka, a naznake potrebe opreza su bile suptilno naznačene i u pismima koja mi je otac slao. Uglavnom, Malj je imao mnogo razloga zbog kojih bi mogao nauditi mom ocu – što je značilo da JA mogu nastradati. Ipak, nisam imao nikakvih osećanja straha kad sam krenuo za njim. Bio sam previše umoran, ravnodušan i istrošen da bih razmišljao šta mi se može desiti. Otvorio je sporedna vrata koja su se nalazila na lijevom zidu glavne kasarne. Pogledao sam niz stepenice koje su se spuštale u duboki mrak, poput stomaka nekog čudovišta. Bez reči sam krenuo za njim. U tom trenutku sam bio zbunjen: išao je ispred mene, bez okretanja, bez predostrožnosti, bez pomisli da bih mogao da ga napadnem, ubijem čak. Ćaskao je o hladnom vremenu. Išli smo kroz mračni hodik osvetljen tek ponekom slabom sijalicom uvučenom između kamenih blokova. Stigli smo. Ispred nas je bio čovek čiju sam figuru video još izdaleka. Izgledalo mi je kao da lebdi, kao ptica zaleđena u letu, sa krilima daleko zategnutim iza leđa, spremnim da zamahne. Sad sam shvatao. Na njegovoj glavi je crna vreća, ruke su mu zavezane iza leđa. Bio je zakačen za metalnu kuku protnutu između konopaca koji su se urezivali u svezane zglobove ruku. Video sam napregnutost njegovih mišića, shvatao bol koji zbunjeni nervi šalju cijelim tijelom. Ipak – nisam ga žalio. Nisam osećao nikakvo sažaljenje. Ne nakon svega što sam proživeo. Bilo mi je svejedno. Tad Malj priđe lebdećoj figuri i jednim trzajem mu svuče kapu sa glave. Prepoznao sam očevog starog prijatelja. Štaviše, i on je prepoznao mene. I tad je iskasapljeno lice, krvavih i namučenih očiju, zasjajelo, pokazalo tračak nade. Znao sam da se u tom pogledu ne krije nijedna druga želja osim čežnje za smrću. Shvatio sam svrhu čitave stvari. Tad i ja, nakon toliko dugo vremena, konačno osetih nešto – mržnju. A stalno sam mislio da je mržnja jača emocija od ljubavi, pokretačka snaga svijeta, čovekov gospodar i vladalac krvave ljudske istorije. Ne znam kakva je zamisao Malja bila. Da li je hteo sažaljenje, pomoć pri ispitivanju, da me zastraši, opomene ili najavi kraj moje bedne sudbine, uglavnom: izvadih pištolj i zakovah metak očevom prijatelju između očiju. U tom trenutku i se i sam Malj zbuni. Nije ni znao da sam imao oružje sa sobom. Malo je reći da se zbunio. Kada sam se vratio u svoju sobu, presvukao sam odeću isprskanu krvlju i seo da napišem ocu pismo. Znao sam da mi je zabranjeno da mu odgovaram, prvenstveno od njega samog, ali sam takođe znao da će se posle ovog večeras sam Malj potruditi da to pismo stigne do njega. Najotrovnijim mogućim riječima sam se obratio svom ocu. Rekao sam mu kako će ostati večiti gubitnik u istoriji koja će ga progutati i smanjiti ispod veličine najmanje čestice prašine. Opisao sam mu užitak koji sam osećao kad sam prosuo mozak njegovom dobrom prijatelju, iako užitka nije bilo: bilo je samo mržnje, poniženja i odvratnosti prema svemu onome što sam bio, prema svemu što mi je predodređeno i dodijeljeno, prema okovima u koje sam okovan van svoje volje. I sve se to manifestovalo u tom vrelom zrnu gvožđa koje je prozviždalo kroz lobanju i nestalo negde u tamu hodnika, i u tom crnom mlazu krvi koji je iscureo i napravio baricu ispod mojih čizama. Okrivio sam ga za svaki neuspeh, mene i moje braće, za sramotu i ukaljanu čast koja je bila u našoj krvi, za sopstvenu nesposobnost, za nedostatak časti, kukavičluk, glupost. Već sutra sam osetio da se zaštita očeve nevidljive ruke povukla, da sam ostao sam, da mnogo više pogleda mržnje biva upućeno prema meni. Odjednom sam postao stranac svima: ljudima od kojih sam došao, i čiju sam krv prosuo, kao i onih čiju je krv moj otac toliko često prosipao. I onda shvatih: i ranije sam bio sam. Ipak… general Malj. Postao sam njegova alatka. Ubijao sam svake večeri: revolucionare, kontra-revolucionare, one koji su bili neprijatelji, one za koje se sumnjalo da su bili neprijatelji, špijune, petokolonaše – sam im navedi naziv, ljude kojima nisam znao ni pozadinu ni ime. I nikad više nisam osetio onaj nalet mržnje koji mi je naježio dlake od nožnih prstiju do kose na glavi. Obavljao sam svoj posao mehanički, kao mašina, sa jednom jedinom istom alatkom koja je svaki put isto okidala i slala metak kroz potiljak. Nisam znao razloge generala Malja. I on je, poput oca, bio bolesnik ambicija nejasnih apsolutno svakome sem njima samima. To je postao novi smisao mog postojanja. Odnosno, njegov krajnji besmisao.”, ispričao je Slijepi, odjednom, čini mi se – u jednom dahu. Onda se namrštio. Čvrsto je stegnuo ivice stola rukama, sasvim se zgrčio i na trenutak sam pomislio da će povratiti. Čuo sam kako se njegov želudac gužva, želeo bi izbaciti nešto iz sebe. Nešto što više nije bilo moguće promijeniti, odbaciti i izbrisati. Borio se tako dugo vremena. Na kraju mu stisak popusti i opet je položio ruke na sto. Teško je disao, kao dugo gonjena životinja koja je konačno, makar na kratko, umakla vidu svojih goniča i može zastati pre nego je opet stignu. Znoj mu izbi na čelo. Uspravio sam se kad čuh glas Starog koji mi naredi da uslužim jednog novopridošlog gosta. Prilazio sam udaljenoj figuri a uši su mi se trzale svaki put kada bi uhvatile zvuk tijela koje se grčilo i savijalo pod teretom sopstvenog kajanja, a nikako nije moglo izbaciti ono što ga je izjedalo iznutra.
Stojao sam među gomilom gostiju kada se u mom umu kristalno jasno materijalizova to lice. Dešavalo se to, ponekad. Rijetko. Odjednom postah svestan gomile glasova zavezane u nerazmrsive čvorove mnogobrojnih ukrštenih razgovora, žamor, brujanje kolektivne svijesti naših gostiju. Ipak, gde god sam pogledao – video sam to lice. Iskliznuo sam iz mase koja se sačinjavala od gostiju, njihovih lica i pogleda, razgovora. Prišao sam šanku. Stari je sedeo u ćošku, pomno nadgledajući rad. Gledao sam u njegovo bezizražajno lice. Nestrpljivo sam kuckao prstima u granit šanka. Shvatio je moju želju čim njegov pogled uhvati moj. “Slušam.”, kazao je nakon nekoliko trenutaka tišine. Hteo je proveriti jesam li ozbiljan, ili mi je neki utisak samo proleteo kroz misli. Detaljno mu objasnih kakvo lice vidim. Vratih se poslu. Čini mi se – gosti su se istopili u jednu masu, jedan um koji govori kroz hiljade usta, hiljadama ušiju koja se nalaze na istom organizmu, jedrim između stolova, bez težine, ruke same obavljaju posao, uzimaju narudžbine i donose ih bez da budem svestan, bez da mi bude bitno, zaleđen sam u trenutku bez svijesti, i u njemu su naslagani svi trenuci kojih se sećam, kao slog providnih papira kroz koje je ugravirano moje ime – dok me Stari ne zovnu. Prišao sam šanku. Uzeh papir koji mi je pružio. Primijetih da mi prsti nekontrolisano drhte, glas se istanjio i potonuo negde toliko duboko da ni ‘hvala’ ne izustih. Gledao sam lice koje je bilo na papiru. Blagi osmeh. Prodorni pogled koji mi nije dozvoljavao da razmišljam o bilo čemu drugom. I na trenutak nije postojalo apsolutno ništa osim tog lica ovekovečenog na papiru od strane vešte ruke Starog, a po mojim riječima. Trgnuh se tek kad osetih njegovu tešku ruku na ramenu, a na trenutak oživljeno lice opet potonu u papir, skamenjeno crnim linijama olovke. “Posao.”, šapnuo je tiho. “Stari…”, počeh polako. Osetih pogled devetorice, i šankera, kako me pronađoše iz različitih delova restorana. Osetih kako stadoše sa radom i kretanjem. Starom se nije uzvraćalo na riječ. “…pomenuo sam da iznad gornjih zuba treba da ima mali biser.”, nastavih ja, smrtno uplašen, ipak, vođen nečim jačim. “Da. Biser je tu. Samo je sakriven.”, Stari reče, uz blag osmeh. “Ti znaš da je tu. To je bitno. Ako neko drugi gleda crtež, ne mora da zna.”, dodade, ugnu ramenima i osmehnu se tako da sam video ivice njegovih zuba. Naježih se i pogled mi se razdvoji, pa na trenutak vidoh duple goste, dva Stara, duple stolove i šolje, a lice je bilo jedno, između dvije deformacije stvarnosti koju je razdvojilo. Vratih se na posao, odnosno, krenuh među goste, ali oni kao da izbledeše, njihovi glasovi se izgužvaše i utihnuše, postadoše zujanje koje je posle i samo prestalo. Ne znam jesam li bio napolju, ispod mesečine, ili među gostima, ili za šankom, da li sam nosio ili donosio, ispraćao ili sretao, šta sam govorio a šta mi je govoreno, ali znam da su se sve iluzije stvarnosti stopile u nešto bezlično, nešto što se izgubilo i izmaklo mi čulima, razumu i pogledu, a ostao je samo mali bijeli biser koji je rastao i istiskivao sve ostalo. To je trajalo. Dugo. Sve dok se ne sudarih sa Agom koji je imao pune ruke tanjira. Strahovito glasno lomljenje porcelana me trgnu i odjednom se forme gostiju, konobara i trag duvanskog dima opet pojaviše pred mojim pogledom. A Ago se nasmeja, i tiho reče: “Ja ću.” Ja ga, međutim, ne čuh, jer mi u mislima već opet beše onaj biser iznad reda bijelih, u sredini blago razmaknutih zuba.
Ago i ja smo nosili debele svežnjeve papira niz naizgled beskonačno dugačke stepenice. Laktom je gurnuo vrata i ja se provukoh za njim, pre nego će se zatvoriti uz tup odjek. Spustio je gomile lica koja je Stari crtao zadnjih nekoliko dana. I ja sam spustio svoj svežanj. Ćutali smo. “Znam šta razmišljaš.”, Ago reče. Ćutao sam. “Znaš da to ne smijemo da radimo.”, dodao je, tiho. Ćutao sam. “Stari će biti ljut.”, pokušavao je da me odvrati od moje tihe namere. Ćutao sam. Polako sam posegao ka vezici koja je držala papire na okupu. Ago me nije zaustavljao. Nije mi ni pomagao. Znao sam da se u njegovim očima palila radoznalnost koja nas je uvijek pratila. Ne… nije to bila radoznalost. Potreba! Znao sam da potiskuje jaku potrebu koja se javljala u njemu. Povukao sam vezicu i gomila se uruši, stotine lica prekri patos, klizeći jedna preko drugih. Ćutke smo posmatrali. Onda pogledah okolo. Bili smo okruženi stotinama tona papira, portretima bez imena, bez značaja, bez vremena koje je išlo uz poglede, osmehe i grimase. Uzimali smo lica sa poda, Ago i ja, gledali ih, dugo, bez treptaja – i pokušavali da se setimo bilo kojeg. Nismo mogli. “Kad gosti jednom odu, ne mogu se vratiti. Ni u mislima.”, reče Ago. Bio sam strpljiv. Tražio sam kroz lica, gužvao ih i bacao iza sebe, sve dok gomila nije postala pozamašna. Bio sam ljut. Gnevan. Cijepao sam lica koja nisam mogao prepoznati i bacao ih iza sebe. Kopao sam kroz gomilu, uz tračak nade da će nešto, bilo šta, privući moju pažnju, da će se mala sijalica raspoznavanja upaliti, da će mi reći: “Ovo je čovek po tom i tom imenu.” Ništa. Gomila se otanjila i podigoh poslednji portret, izravnah ga sa visinom svojih očiju i pogledah u dvije crne tačke koje su bile delo ruku Starih. Čekao sam na onaj zrak koji će proći kroz moje oko i oko lica u koje sam gledao, koji će nas povezati. Ipak, ničeg nije bilo. Lice je ostalo mrtvo, zauvijek, okamenjeno na papiru. Nikakvog zraka nije bilo kroz dvije crne tačke. Počistili smo za sobom i vratili se iz utrobe zveri koja je gutala sva sećanja. Zatresoh glavom, ne bih li otresao čudne misli. Magacin stalno čini takve stvari. Uzeh narudžbine i vratih se poslu. Ipak, svaki put kada bih počistio stolove nakon gostiju, i svaki put kada bih stolice u kojima je neko sedeo vratio do stola, javljala mi se jedna te ista misao: “Izgleda kao da niko nije bio tu. Kad sledeći čovek sedne ovde, neće imati znanja o onom koji je zauzimao to mesto prije njega, isto kao što onaj nakon njega neće imati nikakve svijesti o svojim prethodnicima. A ja ću ih zaboraviti – sve.” Tako smo, Ago i ja, vraćali prazne stolice na svoja mesta, mučeni muklom tišinom koja bi stalno zauzimala mesto nakon žamora gostiju. Stalno su dolazili, stalno su odlazili, stalno su se mijenjali i svako je dobijao ono što ga je sledovalo. U tačno određeno vrijeme.
Stojao sam nagnut nad stolom Slijepog. Znoj mi je kapao sa čela. Onda bih se smirio. Onda bih opet shvatio da teško dišem i da se znojim. Toliko je njegova priča išla naširoko, a bila mi je teška, teža od bilo kakvog drugog tereta kojim je čovek mogao da natovari, i toliko mi je njegov pogled bio težak – radije bih dva užarena koplja u kičmu i mozak pretrpeo. Završio je na kraju: “…i tako se okončao moj poslednji dan na dužnosti. Sećam se tog poslednjeg metka koji sam poslao kroz goruće tijelo. Sećam se jezive figure koja je stojala, kao da ne oseća vatru koja je obavija, ipak, ukočena plamenovima što su lizali kroz meso. I sećam se dana kad sam odgrizao svoj prst…”, zastade, podižući oštru kost osakaćenog prsta u vazduh, “…i kad sam sebi isterao oko kojim sam po poslednji put video tog čoveka kojeg sam usmrtio.”, reče i raširi praznu duplju, crnu, duboku, u kojoj zamislih samljevenu puplu krvavog oka. Onda nastavi: “Kad sam se vratio, oca sretoh ludog. Svakog jutra je išao da traži svoje sinove: onog kojeg je izgubio, i onog kojeg nikad nije imao. I kad god bih ga video kako dolazi nazad, nakon praznog traganja, primijetio bih mrtvo sivilo njegovih vodnjavih očiju. I stalno mi se vrtelo jedno jedino pitanje kroz pamet, kad god bih mu svake večeri objašnjavao da njegovih sinova nema više, da uskoro neće imati ni mene, da se najbolji od nas četvorice polio benzinom i zapalio, da je njegova ostavština samo prosute kosti po raznoraznom blatu i napuštenim grobljima, bruka i mržnja, a to pitanje je bilo: ‘Ko je ovaj čovek?’ Kao da to više nije bio on. Kosa koja je osijedela preko noći, strogo čelo zamijenjeno borama, mrtav pogled…” Tad je Slijepi napravio dužu pauzu, a ja se sasvim savih, gledajući ga pravo u oko, spreman da odslušam do kraja, iako mi je bilo teško, iako na trenutak pomislih da ću se slomiti i neću izdržati: “A ja sam od onog dana, kad sebi odgrizoh prst, i isterah oko, sanjao jedan san, isti san, svake noći, kao da se šunjao kroz rupu koju sam nosio na licu: Brat ide prvi, ja za njim. Dečaci smo. Onakav je kakvim ga pamtim u svim sećanjima detinjstva. Hitri smo, izbegavamo granje ali ne usporavamo. Stižemo do oronule građevine. Znamo koji zidovi imaju rupe, koji hodnici su još prohodni i pored kojih grafita se prolazi da bi se stiglo do velikog dvorišta napuštenog zatvora. Tu je. Konj našeg oca. Odbegla zver koju nije mogao kontrolisati, koja ga je zbacila i pobegla, i koja je sad bila zaglavljena i potisnuta ovde. I otac se zakleo da će ubiti tu životinju, ako ikad uspe da je pronađe, i vidi, a mi smo znali da je to van njegove kontrole. Sasvim smo se primakli ivici visokog zida sa kojeg smo posmatrali divlju zver. Gledam zube zveri, ogromno oko u kojem je sklupčana refleksija čitavog svijeta, i nas dvojica, gledam mišiće i rep koji se klati. Gledam široke nozdrve iz kojih izbija vrela para. Onda silazi brat, pa ja. I u tom trenutku, istom trenutku, svake večeri kada se teški san ulije u moj um, shvatim da ćemo poginuti obojica. Tu se san završava. Stalno sam ga sanjao na isti način. *** Ušao je na vrata polako, nesigurno. U njegovim nervoznim očima sam našao da traži nekoga. Nekoga ko je davno otišao. Nekoga ko je davno uslužen. U njegovom pogledu koji nije video sam primijetio da njegova duša nosi teret mnogo, mnogo, mnogo izgubljenih, pobijenih, potlačenih i unakaženih. I video sam strah u njegovoj duši. Gazro se glasno nakašlja ne bi li skrenuo pažnju konobara na novog gosta. Koračao je polako, teškim i tromim koracima. I dok je ta duša prolazila kroz restoran, sve ostale duše, koje su već bile tu, se izmicahu, kao da su odbijane nekom jakom i odvratnom silom. Seo je za stolom Slijepog. Verujem da nije znao zbog čega je baš to mesto odabrao, odnosno, zbog čega je baš ono odabrano za njega. Ipak, greške nije moglo biti. “Usluži.”, strogi glas je odjeknuo u mojim ušima. I kad ga uslužih, pogledah pravo u sive oči i vidoh do najveće dubine njegovog bića. Ne znam koliko je vremena prošlo. Naslonjen sam na šank i slušam škrabanje olovke. Okrenuo sam leđa gostima. Onda zvuci oštrih pokreta olovke postadoše blaži, pa sasvim utihnuše. Osetih kako Stari ustaje, izlazi iz šanka, približava se, sa lica mu nestaju svi, pa i najmanji, znaci blagosti, ako ih je ikad i bilo, izraz mu postaje tvrd, stenu bi samleo, pogled oštar, ježim se, kao da se sve lomi i puca oko nas, osećam vrelinu njegove ljutnje. “Samo da nije bilo tih prokletih ruža. Stvari bi se možda drugačije odigrale.”, reče otac kad ugleda Starog gde se približava, svestan da je kasno, i dohvati čašu, a njegov sin je ćutao, spuštenog pogleda, sa čašom u ruci. Pomislih: “Isti su. Osim što se samo jedan od njih dvojice kaje.” Okrenuo sam se i gledao kako slijepci ispijaju poslednju čašu, dok je Stari stojao pored njihovog stola, znajući da je konačno došao kraj.
Binku.rs /A.Rebronja
