ZEMLJO, ČEZNEMO ZA TOBOM
Idemo, idemo u ovaj svet
bolni, pognute glave,
nosimo rasklimatane ruke
kao savijene zastave nakon izgubljenog boja.
Svaka nam je raskrsnica naš tužni han,
I njiva nekad moja,
Livada nekad tvoja,
Tužan, neostvaren san.
O zemljo, o zemljo prokleta!
O zemljo, zemljo oteta!
KAD SANDŽAKLIJA PUTUJE U SVIJET
Zaboraviti nikad neću taj Sandzak krvavi
što caruje u zabludama,
što nad njim se krik prolama.
Putujemo ko čergaši od sela do grada,
Puni nam džepovi ispisanih pasoša, srce jada,
a život nam je strašan u skitanju!
Jutros sam zalio korita suzama,
polednji put sam pomilovao nekadašnja
pojila,
zavriskala je majka krikom što prolama
i mlekom što me je dojila,
molila je da poljubim i zemlju i travu.
Putujemo, tamo je Anadolija…
Zemlja puta daleka,
bolna me misao i strapnja tamo čeka,
da umrem željan
za rekom,
za rodom,
za plodom,
za zemljom što me
krikom do neba
da ostanem zvala.
