Otac
Guram jednu,
Zatim drugu
Nogu u nogavice
Odela.
+Preveliko je.
Nije.
Jeste, kažem ti.
Pusti ga. Uživa.
Osećam se tako moćno.
A nije mi ni pet leta.
Osećam se tako veliko.
A nisam ni metar.
Zapamtio sam.
Ruke.
Crne.
Ruke.
Prljave.
Ruke.
Belje od časti.
Ruke.
Čistije od istine.
Zapamtio sam.
Vodu.
Crnu.
Sliva se se sa svetog hrama
I odlazi u večnost.
Zapamtio sam.
Vodu.
Svetu.
Crno ispod noktiju
I rovove ispucale kože.
Omrčen nos
I sjaj u očima.
Sve sam zapamtio.
Zapisao u dnevniku glave,
Sve sam zapamtio
I sve sam naučio.
Grad
A šta je grad,
Samo nekoliko starih zidina
Koje, kao večiti spomenici,
Bdiju nad njim,
I samo katkad
Podsete na to ko je, živim,
Održao njegovo ime.
Samo ukrštene reke,
Koje teku u nedokučivost,
I ulivaju nadu
U nove generacije neke.
Bezbroj puteva
Koji prave lavirint,
U kojem ti srce ostaje,
I nema ključeva,
Ono tu pristaje.
Ne, nije to grad.
Ko ga opisa tako?
To je samo jad.
Ko ga ostavi ovako?
Grad su ljudi,
I u njima ispunjene grudi,
Grad su ljudi,
I u njima bezbroj ćudi.
Nebo i more
Nebo.
Plavo nebo.
Zarobljeno.
U oku moje majke.
Od poljubaca
Njenih,
Crveni,
Moji
Obrazi.
Šta to u nama raste,
Svih ovih godina,
Pa ga nazvasmo
Odrastanje?
Mnogo više se smanjilo,
Uronulo,
Utonulo,
Pa to ne nazvasmo nestajanje.
Nebo.
Tmurno nebo.
Zarobljeno.
U oku moje majke.
Od reči,
Njenih,
Začepljene
Moje
Uši.
Šta to ostavljamo,
Iza nas,
Vredno našeg
Pomena?
Šta to uzimamo,
Za nama,
Vredno našeg
Ostanka?
More.
Duboko more.
Zarobljeno.
U oku moje majke.
Od suza,
Njenih,
Nakvašena,
Moja
Kolena.
Šta nas to čini
Besmrtnima,
Snažnima,
Trajnima?
Šta nas to čini,
Prolaznima,
Slabima,
Hladnima?
Šta nas to učini,
Nebom,
A šta nas to učini
Morem,
U oku naše majke?
